Amerikanac u Tokiju - Izgubljen u Prevodu

KRATAK OPIS

Slučajan susret u Tokiju, glumca koji je pri kraju karijere i zapostavljene žene.

ANALIZA PRIČE

Glumac Bob Haris, potpisavši ugovor sa japankim brendom viskija, dolazi u Japan kako bi snimao reklame i bio zaštitno lice tog brenda. Tokijo tamo je sve drugačije, zar ne? Bobu se to odmah baš tako učinilo. Tokijo neonski grad, na hiljda neonskih reklama i njegova, a mnogo ljudi. Grad koji u potpunosti prati sva najnovija tehnološka dostignuća, međutim ništa nije osmišljeno za visokog američkog glumca.

Tokom prvog radnog dana, snimanja reklame, prvi put se gubi u prevodu. Dobija smernice od japanskog reditelja, na japanskom. Reditelj priča i priča i priča, a prevodioc sve to prevede u dve, tri reči. To stvara dozu nelagode, kako našem junaku, tako i nama.

Počinjemo da se pitamo, što mu to uopšte treba. Ubrzo shvatamo da mu je ovaj posao jednio što mu je ostalo da radi, s obzirom da ga više ne zovu da snima filmove, a kod kuće ima ženu i decu.

Sa druge strane imamo devojku koja se nalazi u Japanu, gde je došla sa mužem koji radi kao fotograf nekog japanskog benda. On po ceo dan nije u hotelu i zbog posla, rekao bih čak, da zapostavlja ženu. A zbog toga se ona osceća potpuno usamljeno, nigde nema poznatog lica, a život joj se sveo na besposleno sedenje i poneko beskorisnog druženja sa lokalnim ljudima. Sve je probala i sve što je mogla obišla je. Razgovor sa mužem se sveo na njegovu priču o poslu, što nikako ne zadovoljava ženu koja je završila filozofiju. Za mene tu se dešava drugačija vrsta izgubljenosti u prevodu. I to, iako razgovaraju na istom jeziku. Oni se ne razumeju. Njihovi razgovori su totalno površni.

Slično ne razumevanje vidimo i u odnosu Boba sa njegovom ženom. Njihovi razgovori su takođe jako površni. Nju zanima samo neko sređivanje kuće, i deca. Njega to ne interesuje i oseća se kao da je potpuno duhovno ispražnjen i istrošen. Reklo bi se da možda utiče kriza srednjih godina na sve ovo.

U tom trenutku dolazi do ukrštanja priča naših glavnih junaka. Kako bi se reklo slični nađu slične. Njoj bekstvo iz usamljenosti, njemu svetionik u tom potpuno stranom svetu, ali i mlado, poletno razmišljanje. Zvanično se prvi put vide u liftu, gde se ona, toga i ne seća. A on se jasno seća da mu se ona nasmešila. (U ovom slučaju jasno možemo da vidimo loš prevod. Kad pomisliš da je nešto, ali zapravo ne mora da bude tako.) Prvi put razgovaraju u baru. On je često boravio tamo, potpuno ne zadovaljan svime i ispijao viski. Pričajući o razlogu njihovoh boravka u tako dalekoj zemlji, oni se upoznaju i shvataju da imaju mnogo zajedničkih problema. Što je uvek dobra osnova za stvaranje osećaja bliskosti. Od jedanput za oboje sav taj period postaje mnogo lakši i priča kreće da teče mnogo brže. Oni provode sve više vremena zajedno. Izlaze zajedno, pričaju mnogo dublje o svojim životima. Imaju osećaj da su našli osobu koja ih razume. Mi jasno vidimo da se polako raspaljuje nekakva iskra među njima. A da li oni to tako vide?

Ta iskra se brzo gasi kada ga ona zatekne u sobi sa pevačicom iz bara. E to je trenutak najdubljeg gubljenja u prevodu. Da pojasnim. Film nam simbolično prikazuje različite stepene razumevanja među ljudima. Od dosta banalnog primera ne razumevanja zbog jezičkog jaza. Do primera dve osobe koje naizgled vrlo dobro razumeju jedna drugu. A zapravo na dubljem nivou postoji ne razumevanje. Ovaj film na jako dobar način, za svakog ko to to želi da vidi, prikazuje duboku suštinu potrebe za iskrenim razgovorom i sporazumevanjem ali na onom najiskrenijem nivou.

Naši likovi iz fima to prevazilaze, prvo priznavajući sebi, a potom i jedno drugom. Tada je i njima postala vidljiva iskra koja je bila

između njih. Tako iznutra potpuno preporođeni ljudi odlaze svojim putevima. I to što je bilo u Tokiju, ostaje u Tokiju.

Više puta sam gledao ovaj film i uvek mi se sviđao, ali tek sad mislim da sam potpuno razotkrio zašto mi se toliko zasvideo. A i

takav kraj koji nije potpuno konačan obožavam u filmovima i pričama. Uvek sam mislio da je to približnije istini. A radi se i o

Japanu, što me uvek dodatno raduje. I mnogi su povoljni uticaji koji čine ovaj film tako dobrim!

SNIMANJE I MONTAŽA

Ovaj film nema neke specijalne efekte, ni neke specijalne tehnike snimanja. U tom pogledu je odrađen školski. Međutim to ne znači da ne briljira u svojoj jednostavnosti. Preovladava prelep izbor kadrova za scene. Neko je definitivno odradio domaći, što se

tiče važnih lokacija u Japanu. To su prelepi kadrovi sa planinom Fudži u pozadini, ogromne prostorije sa arkadnim igricama, ulice Japana sa previše reklama i pešačkim prelazima koji idu dijagonalno, carev park u Kjotu. . . Ili neke stvari koje samo u Japanu mogu da se vide i rade, ikebana, budistički manastiri, japanski karaoke u nekakvim interesantnim zgradama, vožnja šinkansenom(voz- metak), japanski tv-program. . . Jedan interesantan kadar mi je upao u oči: glavni junaci pričaju o saobraćaju u Japanu, a mi ih vidimo kao odraz u prozoru gde u isto vreme vidimo mnoštvo automobila i farova kroz prozor.

GLUMA

Glumci su jako uverljivi u ovom filmu. Ali samo glavni, mada mislim da je to ovde namerno urađeno, da bi se njihove emocije još više naglasile i da bi se dobio dobar kontrast. Glavnu žensku ulogu igra Skralet Johanson, koja nam je poznatija po svojim akcionim ulogama, uglavno u visoko budžetnim naslovima. Mada u ovom filmu vidimo da se odlično snalazi i u drami. Vrlo uverljiva mimika i zaista uverljivo prikazivanje emocija.

Bil Mari koji tumači glavnu mušku ulogu, meni nije poznat iz ranijih filmova. Međutim se pokazao kao odličan glumac. U njegovom nastupu smo jasno mogli da vidimo stereotip srednjovečnog američkog glumca, sa puno dilema u životu. A kroz takvo stanje je uspeo par puta dobro da me nasmeje, sa savršeno izgovorenim šalama.

Kod oba glumca do kraja filma vidimo jasan preobražaj, kroz fizičko stanje, na psihičkom nivou. A i tokom celog filma sam ih dosta jasno razumeo, da sam tek pred kraj filma shvatio da mi fale titlovi.

NEŠTO ZA KRAJ

Eto završih i svoj drugi tekst. Iskreno ovo mi postaje sve zanimljivije, i ako mi još uvek treba dosta vremena kako bi napisao ovakav tekst. Nadam se da se i vama sviđa izbor filmova o kojima pišem. Već sam smislio o kom filmu ću sledeće da pišem. Biće to

domaći film. Interesuje me da li još neko voli Japan poput mene? I da li se vama sviđa ovaj film i tema koju on obrađuje? Hajde da pričamo o tome, pišite u komentarima ili meni na insta. @detailsthroughmyeyes