Prvo su došli
Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao;
jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.
- Martin Niemölleru
Efekti prećutkivanja
Internetom se ovih dana vrte slike iz Beograda, iz Vespučijeve ulice. Kordon policije stoji na vratima, nekoliko aktivista pokušava da utiče na situaciju, a kola hitne pomoći polako dolaze do svoje destinacije. Na drugom spratu zgrade nalaze se penzionisani pukovnik Vojske Srbije Gojko Lalović i njegova žena koja daje sve od sebe da svog muža spreči samoubistva vešenjem. Strašne slike, a još strašnije reakcije ljudi okolo. Kordon je leđima bio okrenut zgradi kako ne bi gledao, a par mladih aktivista i aktivistkinja pokušava da ih dozove pameti. Međutim ništa. Tu su došli po nalogu i neće otići dok ne odrade ono šta im je rečeno. U pogledu bez imalo ljudskosti i saosećanja videlo se da će ovaj put isterati bivšeg pukovnika iz svog stana. Šta su i učinili. Pročitajte više ovde.
Do svega toga dovelo je prećutkivanje. Već godinama u svim krajevima Srbije, ali najviše u velikim gradovima, porodice bivaju iseljene iz svojih kuća pod optužbom da nisu ispoštovale ugovor pri useljenju. To su najčešće penzioneri, bolesni pojedinci, ili porodice u već veoma teškom finansijskom stanju. A mi, kojima se ništa slično ne dešava ćutimo, po neko okači nešto na društvenu mrežu, ali to je sve.
Kao što pesma sa početka teksta kaže, kad dođu po nas neće biti nikog da se bori.
Naravno ne prećutkujemo samo iseljenja. Prećutkujemo zlostavljanja pod izgovorom da je žrtva kriva, prećutkujemo prebijanja bez izgovora, što je najgore prećutkujemo ubijanja. Ali možda smo mi žrtve krivi. Oni as vrha vide da smo laka masa i da kako god oni sviraju mi ćemo da pratimo. Pre par dana bila je godinšnjica smrti, zapravo ubistva Andree Bojanić u Beogradu. Za to ubistvo sin Željka Mitrovića osuđen je na 12 meseci kućnog pritvora. Mi smo i to prećutali.
Šta raditi
Moć je uvek bila, i uvek će biti u rukama naroda. Postoje organizacije poput Združene Akcije Krov Nad Glavom, koja pomaže ljudima koji su pred iseljenjem. Ti hrabri ljudi stavljaju svoju slobodu na kocku, da bi osigurali tuđu. Njihov primeri svi moramo pratiti. Ali ne samo to, kada dođe do slične situacije svi moramo pokazati da tako više ne može, moramo stati kao jedno i reći NE. Da se stihovi Đorđa Balaševića (krivi smo mi) ne bi ponavljali.
Smešno je kako u vladi koju su najviše izabrali penzioneri i patriote, ti isti najviše stradaju. Ali tako samo počinje. Zato je bitno da ne ponavljamo prošlost, ali to znači da pre svega učimo iz nje. Jer ne daj Bože da se Srbi slože. Porodica Lalović, Andrea Bojanić, Slavko Ćuruvija i previše drugih bili su žrtve naše nesloge i ćutanja. Ako tako nastavimo oni čije ime ne sme da se spomene doćiće i po nas, a kada to urade neće biti nikog da nam pomogne.
Commentaires