Krećući se kroz istoriju shvatamo da je najsnažnije oružje koje je održavalo različite civilizacije i narode bio strah. U osnovi, strah je primarna emocija koja pokreće u borbi za opstanak i najobičniju životinju, ali onda kada se ujedini sa inteligencijom koja je jedino svojstvena nama ljudima, počinje da se širi nezaustavljivom brzinom, čineći nas malim i nevidljivim. Nas, koji ćutimo oči u oči sa nepravdom, pod izgovorom, vrlo čestim u sredini u kakvoj živimo - „Ćuti i trpi, može biti i gore.“ Ova rečenica, koju bih
slobodno mogla da nazovem sloganom srpskog naroda od kraja osamdesetih godina prošlog veka, drži nas u šaci tako snažno, do te mere da gubimo slobodu i individualnost, prepuštajući svoje sutra onima koji za nas nisu ni čuli ni videli, lažući sebe da je sve to sudbina i da je moralo da se desi. Međutim, šta se dešava onda kada se strah pretvori u mržnju, prouzrokovanu još jednim načinom kolektivnog razmišljanja, a to je da su za naše greške i neuspehe uvek drugi krivi? Ne, mi ne tražimo grešku u sebi, jer među nama grešnika nema. Pa kako jedan nebeski narod koji ne igra po pravilima sveta, već arogantno i svojeglavo osmišljava svoju pozornicu i sam sebi postavlja pravila, može imati promašaje uzrokovane sopstvenim nedostacima? Sve ove „patriotske“ ideje, bolje rečeno mitovi, plasirani su godinama unazad, nazivajući zločine herojskim podvizima i zločince herojima. A već dovoljno ozlojeđen i naplašen narod upijao je sve te prijatne i ohrabrujuće reči, postepeno uzgajajući u sebi korene mržnje koji, očigledno, i
dalje vrlo čvrsto stoje i ne daju se lako iščupati. Istorijske nedaće koje su nas zadesile u bliskoj prošlosti i način na koji se o njima pričalo i i dalje se priča, navele su ljude da ne sagledaju situacije iz svih uglova, već vrlo površno i jednodimenzionalno, što je prouzrokovalo sveprisutniji nacionalizam vođen idejom ljubavi i ponosa prema svojoj zemlji.
Nestabilna politička situacija u Srbiji 90ih godina prošlog veka, najvećim delom građanski ratovi i položaj Kosova, bili su osnova za kulminaciju ideologije srpskog nacionalizma koju su zagovarali vodeći lideri u zemlji, ali i mnoge novoosnovane ili preuređene stranke i politički pokreti. Nacionalizam je, u suštini, uvek prisutan, ali se ispoljava u različitim oblicima i merama. U mirnim periodima on živi pritajeno,
nezapaženo, kao oblik malograđanštine i banalnosti duha. Ali, u vremenima velikih nemira, on se ispoljava kao glavni pokret i širi se nezaustavljivom brzinom, mnogo većom nego bilo koja poplava ili epidemija, potčinivši sve sfere društva, i masu i pojedince, i dno i vrh društvene piramide. Njegov glavni cilj jeste moć i dominacija nad drugima, a krajnji bilans moralna, materijalna i duhovna beda. Ovu ideologiju pokreću strasti, a ne činjenice. Dovoljno osujećen narod i njegovi predvodnici prihvataju
mitove o veličini, herojstvu i velikim žrtvama, produbljujući sve više već postojeće probleme, a u isto vreme slaveći sebe i kriveći druge za svoje padove i neuspehe. Naše društvo paralisano u svojim vitalnim aktivnostima, bez jasne misli kuda će i kako će, ali istovremeno uz gromoglasnu retoriku, prisvaja sva pozitivna načela slobode, pravde i jednakosti, od kojih se nijedno ne poštuje. No, danas, kada su ratovi i nesuglasice prošli i prevaziđeni, te pojedina pitanja razrešena, u nama je ostalo, poput ogromne oluje
čija se šteta ne može u potpunosti nadoknaditi, seme mržnje koje se vrlo brižljivo uzgaja.
Seme mržnje prenosi se sa roditelja na decu, generacijski, kao deo kućnog vaspitanja, te sve veći broj mladih formira stavove o sebi, svojoj zemlji i drugima na osnovu strašnih priča o ratovima, žrtvama i pogibiji našeg naroda. Oni površne priče o junacima i herojstvima prihvataju olako, ni ne poželeći da se šire informišu i nauče. Poslednjih godina postao je trend nositi majice sa parolom “Kosovo je Srbija”, pokazivati tri prsta
kao obeležje srpstva, diviti se kosovskim junacima, raznoraznim ratnim zločincima koji su u narodu predstavljeni kao heroji. S druge strane, tu je još jedan trend prozivanja Hrvata, Bošnjaka, Albanaca, Amerikanaca, gde se gomila neinformisane dece prepire i svađa na društvenim mrežama.
Glavni slogan vodeće koalicije u Srbiji jeste “za našu decu”, ali koju, tačnije, kakvu decu? Decu koju udžbenik istorije i za osnovnu i za srednju školu ne upućuje u celovitu, objektivnu istoriju, već sa dozom skrivene pristrasnosti veliča one naše koji su ubijali, nazivajući ih herojima, a skrnavi druge koji su nama činili zlo, tretirajući ih kao izdajnike i neprijatelje. Činjenica je da mi u svetu nemamo prijatelje. Sve se svodi na odbranu svog interesa i dobre odnose sa onima koji su u sklopu našeg interesa. Međunarodni
odnosi su vrlo promenljiva kategorija – nemamo u svetu ni trajnih prijatelja, ni trajnih neprijatelja. Poenta je u tome da treba proceniti kada da se povučemo, a kada da istupimo. Međutim, loše procene iz prošlosti odvele su nas tamo gde se sada nalazimo, nazivajući poraze pobedama onda kada se nije znao ishod, umesto da se taj poraz analizira i potrudi da u budućnosti ispravimo greške. Ali, opet se vraćam na početak, mi nismo ni za šta krivi, mi ne grešimo, te imamo tendenciju da iste greške ponavljamo i po
nekoliko puta, sve dok nam se konačno ne obiju o glavu.
Mentalitet nam je takav da u trenucima kada smo u poziciji da možemo ići napred, mi se opet osvrćemo na istoriju, prošlost, korene postojanja našeg naroda, stvarajući u sebi još veće osećanje mržnje prema “neprijateljima”, a gajeći ljubav i pripadanje prema zemlji koja nam, po svemu sudeći, garantuje samo mogućnost da završimo državni fakultet i pobegnemo na zapad. Vodeća stranka, kao radikalna struja, u osnovi ima moto “za Boga i naciju” koji vešto prikriva modernijim i naprednijim sloganima. Zasigurno najosetljivija politička tema u zemlji trenutno jeste pitanje Kosova, o kome postoji čitav mit koji se godinama neumorno provlači kroz svaki deo politike i uvlači se u svaku poru društva, sve više rastući i gotovo se pretvarajući u istinu, jer kada laž izgovori većina, onda to više nije laž, već opšteprihvaćena realnost. U tu masu opšteprihvatanja kosovskog mita “upada” gotovo svaki drugi mladi čovek.
Druga najbitnija osnova nacionalizma, pored otadžbine, jeste religija, kojom su se svi pređašnji nacionalisti pokrivali svoje zločine, objašnjavajući ih kao podvige kojima se branila čast našeg naroda. “Nacionalizmi su prisvojili religijske tradicije razvijajući svoje svete simbole (zastave), svete tekstove (ustavi, deklaracije nezavisnosti), svete figure (‘očevi osnivači’, vrli heroji), zle figure (izdajnici ili jeretički rušioci), sveta mesta (nacionalni spomenici, groblja), javne rituale (nacionalni praznici i svečanosti), osećanje misije (odgovornost za širenje nacionalnih ideala), mobilišuće krstaške ratove (sukobi sa onima koji se suprotstavljaju nacionalnoj misiji) i osećanje žrtve (krv onih koji su umrli spasila je naciju te ona može daživi).”
Još jedna osetljiva tema na polju politike, koja je, opet, bila dobra podloga za buđenje nacionalizma, jesu naši odnosi sa Hrvatskom, BiH, Albanijom, vidno i znano urušeni tenzijama 90ih godina, za vreme građanskih ratova na razorenom području bivše SFRJ. “Ti si karika u velikom lancu, deo celine. Sam, ti si ništa, ali kada živiš za svoj narod, ti si sve. Sudbina tvog naroda je tvoja sudbina. Njegova borba i tuge, radosti i nesreće, tvoje su. Svi pripadnici tvog naroda su tvoja braća. Ne smeš misliti, želeti ili učiniti bilo šta što može povrediti tvoj narod! […] Istorija tvog naroda je velika i slavna, i možeš biti ponosan na istu… Veličina tvog naroda poziva te na odanost!“ Čini se poznato, zar ne? Zapravo, citat je deo knjižice „Deutscher National-Kathechismus“ štampane 1934. godine jedne od propagandnih publikacija tokom vladavine nacista u Nemačkoj, korišćene u školama, radi indoktrinacije dece u duhu nacionalsocijalizma, iz kog je samo izostavljena odrednica “nemački”. Međutim, zvuči veoma poznato zato što liči na poruke koje su stalno mogle da se čuju u medijima 90ih u Srbiji. Moto koji je nacističku Nemačku ojačao
potčinjavanjem sopstvenog stanovništva, te ju je, ne uspevši da dostigne premoć nad okupiranim narodima, odveo u propast, bio je “Nemačka Nemcima” i “svi Nemci u jednoj državi”, a vrlo je sličan veličanju srpske nacije dolaskom socijalista na vlast nakon raspada SFRJ.
Prema nekim tumačenjima, nacionalizam u stvari jeste neprekidan rat, neprekidno traženje i otkrivanje neprijatelja, naročita vrsta kolektivnog samoobožavanja i kolektivne opčinjenosti. Nacionalističke države nastaju u plamenu i krvi i rastaču se u plamenu i krvi, a samim tim su destruktivne i spolja i unutra – nacionalističke države razaraju sile koje su same stvorile, time razarajući i same sebe.
Patriotizam ili nacionalizam?
Veliki problem nacionalizma koji je široko zastupljen u Srbiji, naročito među mlađom populacijom, kako pokazuje preko 90% glasova naše ankete, jeste to što se vrlo često meša sa patriotizmom. Opet dolazimo do toga da su mladi umnogome neinformisani i često se, “hvaleći se” o svojim plemenitim, rodoljubivim i verski naklonjenim stavovima, pozivaju na ime “patriote”, iako je njihov glavni moto – “za Boga i otadžbinu”. Zato mislim da bi bilo dobro da se ta dva pojma konačno razgraniče:
Nacionalizam jeste naklonjenost i privrženost svojoj naciji, te uzdizanje svoje nacije kao više u odnosu na druge. Kada se nacionalizmu doda mržnja, dobija se jedan srodan pojam – šovinizam.
„Patriotizam, rodoljublje i domoljublje je izraz koji u najširem smislu označava pozitivan odnos pojedinaca ili grupa prema svojoj „domovini“ ili „otadžbini“. Pod domovinom se podrazumijeva šira zajednica koja može biti grad ili regija,a najčešće nacija i/li nacionalna država. Patriotizam se odražava kroz osjećaj ponosa prema dostignućima i kulturi svoje domovine, nastojanju da se očuva njen karakter i identitet, odnosno identifikacija s ostalim pripadnicima zajednice koja tvori domovinu. Ako se opet osvrnemo na istoriju velikih srpskih patriota, kako su sebe nazivali, iako su u suštini bili nacionalisti, shvatićemo da je glavni problem patriotizma u Srbiji odvajkada bilo pogrešno shvatanje tog pojma. Za razliku od, na primer, Francuza, koji svoj patriotizam nisu usmeravali ni protiv koga, te je nositi ime patriota značilo ljubav, za Srbe je taj naziv morao da sadrži i mržnju: mrzeli smo Hrvate i Bošnjake, zatim NATO, a sada mrzimo Albance i EU. U svetu postoji daleko većih nacionalista od nas, ali se oni nazivaju patriotama. To nije zato što su jači, pa mogu da rade šta god hoće, već zato što, za razliku od nas, znaju da se odvoje od nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnog insistiranja na tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgube nacionalni interes, koji možemo da definišemo kao patriotizam.
Đinđić je nekada govorio da naša politika počiva na mitovima, isključivosti, poeziji, preterivanju, zato što smo, kao vazalna zemlja svoj nacionalni identitet čuvali kroz kulturu, veru i tradiciju. Međutim, ono što nas sada koči jeste to što vrlo često volimo da živimo u prošlosti, da svoje političke težnje baziramo isto onako kako se to radilo i pre 100-200 godina. Tu nailazimo na problem jer savremeni međunarodni odnosi nisu ni nalik onima ranije, te su moderna pravila igre daleko drugačija nego što su bila nekada.
Kako bismo došli u korak sa vremenom u kojim živimo, kako bi se naše društvo i politika što više približili svetu, ponajviše Evropskoj Uniji ka kojoj težimo, moramo da shvatimo da poštovanje i pamćenje tradicije i istorije ne smeju biti zaboravljeni, ali takođe ne smeju biti osnova i preduslov za dalje. Neprocenjive nacionalne vrednosti treba da ostanu odlika i znak prepoznavanja našeg nacionalnog identiteta, ali ne stub politike koja prepoznaje potpuno drugačije trendove, nekog novog, savremenog sveta, te je jedan od glavnih ciljeva na tom putu ispravna i potpuna edukacija mladih ljudi na kojima počiva budućnost naše zemlje. Možda najbliži primer nama na ovom području jeste Grčka u koju je svako od nas otišao bar jednom, a u kojoj se u isto vreme mogu prepoznati tradicionalne nacionalne i religijske vrednosti, ali i evropski duh savremenog sveta.
Comments