Kratak opis
Ne gledajte film dok jedete, ako ne volite pedofiliju, ako ne volite incest, ako niste psihički spremni na svakakve scene, ako ne volite krv, ako imate manje od 15 godina... Uglavnom, nemojte da gledate ovaj film.
Analiza
U redu, malo sam preterao u opisu. Film zapravo nije onoliko strašan kao što ga mnogi predstavljaju. Sve do kraja prve polovine filma sve je na neki način mirno. Glavni lik, Miloš (the stud), dobija poziv da snima ,,umetnički'' porno film i tako svojoj porodici obezbedi budućnost. Upoznaje se sa Vukmirom, kontroverznim biznismenom koju mu govori da nema što da brine i da samo treba da radi svoj posao (khm khm).
Miloš pristaje da za veliku sumu novca snimi film, ali ne zna ništa o tome šta će snimati. Prvog dana, ispred kapije čeka ga službeni auto koji ga vodi do centra za nezbrinutu decu. Miloš tada dobija instrukcije šta i kako da radi. Na njegovu sreću njegova gluma za taj dan obuhvatala je samo šetnju kroz hodnik. Kasnije tog dana svojoj ženi govori o svemu tome, i odlučuje da prestane sa snimanjem. Međutim narednog dana ponovo odlazi do centra gde ga zatiče scena koja je promenila njegov život.
Dobio je zadatak da samo stoji i uživa. Kada je ušao u prostoriju video je ženu, koja gotovo prebijena kao po naredbi dolazi do njega i... Miloš tada krajičkom oka primećuje devojčicu koja sedi u uglu i sve to pomno prati. Iznerviran, Miloš brzo napušta set i vraća se do Vukmira. Dao je otkaz, i time sebi i svojoj ženi i detetu potpisao smrtnu kaznu.
Nakon toga počinju scene u koje ne bih ulazio, i koje ne bih spoilovao. Na putu do kuće Miloš biva nadrogiran, a po dolasku kući polako počinje da se priseća svega šta mu se dešavalo. Preporučujem da sami pogledate, pošto je nemoguće opisati sve to na neki family friendly način. Iz scene u scenu Miloš postaje sve agresivniji, sve do prve kulminacije, kada se priseća kako je nesvesno, i pod uticajem droge silovao svoju ženu i sina, u društvu svog brata. Druga kulminacije dolazi nekoliko minuta kasnije.
Žena i sin su preživeli ali su imali posledice. Zbog toga porodica odlučuje da zajedno izvrše samoubistvo. Ležući u krevetu, zagrljeni umiru, a kada se kamera malo udaljila možemo videti prave organizatore tog ,,umetičkog'' filma. Scena je, kao i većina drugih veoma jeziva i strašna.
Snimanje i montaža
Film je veoma prazan što se tiče specijalnih efekata. Svakako, u tih nekoliko scena u kojima su dosta korišćeni, iskorišćeni su na veoma kvalitetan i dobar način. Od ,,shaky cam'' tehnike, pa do izvrnutih boja i slika. Cela produkcija ovog filma je verovatno pri vrhu srpske kinematografije. Scenografija je odrađena gotovo savršeno, a sve skockano na jedan veoma dobar način po svetskim, a ne samo srpskim standardima.
Gluma
Sa velikim glumcima i glumicama u glavnim ulogama teško je dati lošu kritiku. Srđan Todorović je veoma realno prikazao sve šta bi se dešavalo u mozgu osobe koja prolazi kroz takve situacije. Neverovatan realizam, umerenost i preciznost pri glumi dočaravaju priču na nesvakidašnji način.
Čak su i one sporedne uloge odrađene veoma dobro. Bilo je vrlo malo ispada i grešaka, a za to se pored glumaca treba zahvaliti i reditelju Srđanu Spasojeviću. Verovatno jedina zamerka, i to dosta lična, je uloga Sergeja Trifunovića, odnosno Vukmira. Teško mi je da ga gledam istim očima od kada je krenuo da se bavi politikom. Ali to je možda priča za drugi put.
U svim glavnim ulogama vidi se patnja i bol koju svako oseća na neki svoj način. Vidi se porast straha, mržnje, i besa, ali je sve to pažljivo odmereno kako ne bi došlo do pada realizma.
Za kraj
Ovaj film međutim ne govori samo o grozotama u ličnim životima publike već kao što je i sam spasojević rekao, o problemima nas koji živimo u ovoj državi. Gde žmurimo na slične stvari i trudimo se da živimo normalan život. Da ne mislimo na to šta nam rade već da samo ćutimo i slušamo. Kako je sam scenarista Aleksandar Radivojević rekao ,,Srpski film je ovako jedan vrlo težak udarac u stomak za širu publiku mada on takođe i van tog šokantnog aspekta ima da ponudi dosta toga. Film je baziran na emociji uopšte tog života u Srbiji, svega onog što smo proživeli do sada i šta još uvek proživljavamo. Dakle jedna prilično udaračka i anarhična priča o našem postvijetnamskom sindromu. Mi se bavimo na jedan metaforičan način problemom koji još uvek niko nije adresirao u Srbiji, a to je pokušaj da se živi normalno i da se obavlja svoj posao bez toga da budete neprekidno silovani od strane autoriteta koji ne zna šta hoće i kako to da dobije''
Comments