Na pola puta od Beograda do mora nalazi se grad poznat po tome što se u njemu pored padeža i gramatike gubi i dodir sa realnošću. Ta malo veća varoš sa oko 50 hiljada duša zove se Vranje. Grad muzike, veselja, neke čudne južnjačke kulture. Grad koji ima dušu i koji ma koliko mi poricali volimo svim srcem.
U Vranje se mož' dođe i sas kola, i sas voz, a od kad je završena ulica Bore Stankovića i sas aviJon. Šalu na stranu, iako Vranje možda ne zvuči kao neka velika turistička atrakcija, šta realno gledano i nije, treba mu dati šansu da se opravda. Nije da imamo mnogo znamenitosti za intelektualce, ili mnogo parkova i prirode za ljubitelje tih stvari, ako ih uopšte ima. Naime park se pravi već godinu dana, možda i više. To valjda znači da će da bude dobar kad se završi... KAD? Lepota ovog grada ne ogleda se ni u novom hotelu za sve one malo imućnije, ni u noćnim klubovima koje ni kovid ne može da onesposobi. Ne, lepota Vranja ogleda se drugim stvarima koje većina ne primećuje na prvi pogled.
Lepota ovog grada počinje na samom ulazu u grad, gde nakon duge vožnje svojim autom polako izbegavate rupe, a u daljini vidite znak ,,Dobrodošli u Vranje'' a malo iza toga nazirete stare oronule zgrade nekada poznatih evropskih kompanija. Prolazeći pored Yumca, Simpa, i drugih na prvi pogled napuštenih fabrika dobijate osećaj da je vreme stalo. Nekada poznati industrijski grad koji je u jeku tranzicije izgubio sebe. Vozeći dalje niz put slika se menja. Novi tržni centar-turistička atrakcija, nove fabrike, a u daljini grad. Dok prilazite semaforu i pokušavate da razaznate da li uopšte radi kroz glavu vam prolaze misli ,,Šta ja ovde uopšte tražim''. Ali isplatiće se, verujte mi. Nekako pronalazite vaš hotel, apartman, ili šta već i krećete da planirate dan.
Ne razmišljajući puno odlučujete da posetite neku od mnogobrojnih kafana jer ste baš gladni i željni pravog južnjačkog obroka. Pošto je Vranje mali grad i za pola sata možete posetiti i Gornju Čaršiju i Donje Vranje odlučujete da peške odete do te čuvene Vranjske kafane Morave, ili kako je mi zoveme Moravče. Pogodili ste dan kada se u bašti puštaju starogradske pesme i uz malo čekanje, ipak ne može sve da bude idealno, naručujete neki od specijaliteta kuće. Uživajući u finom i mirnom ambijentu, i uz čašicu domaće rakije vreme vam je proletelo. Pa dobro, i šta sad. Jeli ste, pili, i šta vam sad ostaje. Odjednom se prisećate da je Vranje dovoljno malo da može da se obiđe za jedno popodne, ali dovoljno veliko da vam ga ne bude dosta ni nakon nedelju dana. Jer sve više od toga prouzrokovaće izliv južnjačkog akcenta u Vaš mozak.
Zato odlučujete da se uputite ka Belom Mostu. Dok prolazite kroz centar, odnosno šetalište uglavnom možete čuti trubače koji vrte jedan isti ritam satima. Ali taj ritam u vama budi to nešto domaće, južnjačko. Vranje je ipak grad muzike i veselja. Sve to ako su trubači zapravo dobri naravno. Nastaljajući tako dalje za par minuta dolazite do mape grada. Dok je gledate i pokušavate da saznate gde se nalazite i gde treba da idete iz daleka, kao iz zasede, na vas motri čika Mitke. Njegov spomenik da budem precizniji. I dok se sve više udaljavate od centra, čaršijska buka biva zamenjena dečijim smehom i kikotom. Nekako pronalazite Beli Most, uz malu pomoć mape, kompasa, položaja sunca i mahovine, jer znaka koji treba da vas usmeri do tamo nigde nema. A kada vidite most razumete i zašto. Veoma često prešmrljan grafitima, Beli Most se stapa sa oklinom periferije. Malo razočarani pitate starog Vranjanca koji je tuda slučajno prolazio da vam kaže nešto o mostu i možda preporuči neko drugo mesto za posetiti. Nakon kratke priče on vam predlaže da vidite crkvu Sv. Nikole, i da se držite podalje od centra.
Nakon obilaska crkve vreme je da se vratite u civilizaciju, ako Vranje računate kao takvu. Za desetak minuta ponovo ste u centru gde idalje vidite iste ljude kao kada ste tuda prvi put prošli. Na jednom zabačenom znaku vidite da je kuća Bore Stankovića veoma blizu i odlučujete da je posetite. Međutim po dolasku u Baba Zlatinu ulicu primećujete da tamo nema nikog. I dok se sunce polako spušta, a vi ne znate šta biste mogli da posetite put vas polako vodi ka periferiji grada. Dolzeći do sportskog centra sedate na klupu i dok u daljini sunce zalazi pod breg vi shvatate lepotu ovog grada. Dok se deca u pozadini bezbrižno igraju, stariji bračni parovi mirno šetaju oko vas Vi ostajete zarobljeni u tom momentu. Posmatrajući Borino Vranje, isto onakvo kakvo ga je i on opisivao, isto onakvo u koje se i on zaljubio. Puno duše, ljubavi, smeha i veselja. Pronalazite ono šta je Bora video u ovom gradu i želite da se taj trenutak nikada ne završi. Shvatate da nije sve u velelepnim spomenicima, modernoj arhitekturi i žurkama; već u malim stvarima osmehu prolaznika, duši koju ovaj grad besramno pokazuje.
Tako produhovljeni nastavljate šetnju kroz grad. Put vas ponovo vodi ka centru, jer svi naši putevi vode u centar. Odlučujete da uđete žurku u jednom od popularnijih kafića grada i tu nadamo se ostajete do nekog normalnog doba, jer sutra putujete dalje. Ali jedno je sigurno, a to je da Vranje nećete zaboraviti tako lako.
Ovaj kratak vodič kroz Vranje je samo prvo izdanje. Uskoro sa još više detalja, još više preporuka, i nadamo se još više lepih utisaka. Aj sad pa se vidimo.
Comments